Kastelov mediteranski pergament

Kastelov mediteranski pergament

Boris Jovanović Kastel, Pokloniću ti ružu vjetrova, Shura Publikacije, Opatija, 2023.

I najnovija pesnička knjiga Pokloniću ti ružu vjetrova crnogorskog i mediteranskog pesnika Borisa Jovanovića Kastela, kao i njegove prethodne stihozajednice, izvire iz Mediterana. Naime, i ova knjiga, kao i pesnik, peva i živi Mediteran. Ovom prigodom pesnik nudi i nautičku ružu vetrova Mediterana za bolje snalaženje u njemu. Inače, Mediteran je neiscrpni sopot ne samo pevanja i opevavanja, nego je i način promišljanja, način života (i prošlog i budućeg), modus opstanka i jedan od retkih neposrednih doživljaja beskrajnosti. Mediteran je simbol ne samo geografske, nego i duhovne i životne večnosti, iz kojeg se, što je posebno, izdvaja njegova pripadnost svevremenosti i sveprostornosti, za razliku od mnogo drugih pojmova koji imaju svoju, pre svega, vremensku i prostornu omeđenost, danas tako prisutnu. Mediteran takvih limita nema. Nikada nije ni znao za njih.

Knjigu objavljenu u Opatiji, u Shura Publikaciji, čine osamdeset i pet pesama, diskretno razvrstane u tri odeljka. Naime, kao da su u postojeće pesničko tkivo, unutar njega, skladno i sa osećajem za meru, inkorporisane Dvadesettri zalivske kapije, vezane za Bokokotorski zaliv – danas, odakle se one otiskuju od obale i započinju plovidbu kroz vekove i mediteranske toponime toliko udaljene od nas. Ipak, preovlađuje utisak o sadržajnoj jedinstvenosti čitave knjige, a donekle različiti pogledi odnosno različita mesta polazišta u Mediteran, vrednost su pesnička sama po sebi, ali i proširivanja ugla iz kojeg se može još na neki način sameravati Mediteran, što on očekuje i zavređuje.

U, uslovno rečeno, prvom i trećem odeljku, grafički neoznačenim posebno, progovaraju i poznate istorijske ličnosti (Sveti Marko, Arhimed, Tagore, Pindar, apostol Matej, Jovan Bogoslov, Plinije, Teofrast, Kiklop, Neruda, Hulio Iglesijas…), zatim toponimi opštepoznati, pojave (suđaje, karnevali), ali u većini pesama čitamo priče o običnim ljudima i predmetima iz različitih vekova (svetionik na Farosu, Fado muzika, kćer Feluka, gubitak nautičke karte, moreplovac Eudoks, neimenovani crnorizac, kaligrafkinja, bolničarke), kao i o događajima iz svakodnevnog života usred ili na periferiji Mediterana.

Središni odeljak knjige diskretno izdvojen i oslovljen kao Dvadesettri zalivske kapije, donosi pesme pisane unazad pet godina. Osim toga imaju još jednu prostornu odredicu koja se tiče toponima odakle pesme polaze u svet. A to su uglavnom mesta iz Boke, Ljuta, Dobrota, Risan, Perast, Kotor, kako je sam pesnik naznačio na dnu svake od pomenute dvadeset i tri pesme. Inače, svi ovi toponimi su krcati mitovima i bajkama, delovi su istorije, vremenom obavijeni bogatom, igrivom maštom, bliskom onome ko ih priča i piše, kao i onima koji ih slušaju ili čitaju.

Ni ove središne pesme ne zaostaju za ostalim pesmama u knjizi kada su u pitanju maštovitost, asocijativnost, emotivnost, začudnost i pripadnost Mediteranu. Obično se sve ove pesme završavaju u dubinama, bescenima, metaforama, prisutnim zajedničkostima ili različitostima Mediterana. Stiče se utisak da je pesniku Kastelu dovoljan samo jedan pogled u more ili neku ruševinu, jedan sanohvat, posečena maslina, jedna reč, povjetarac iz maslinjaka, ostaci Herinog hrama na Siciliji, jedan oblak, odbačen na pristan / kotur bez užadi, obezglavljene statue iz grada Filipi, samo jedan morski val, prodavačica suvenira, pa anđeo čuvar na zvoniku, ponta sa mandraćima, gradnja brodica, pa da se, na čas, obrete u Mediteranu gde nastavlja i nadgrađuje započetu priču-pesmu. Povod pesme može biti i Misao o pismu u flaši / koju su gorštaci / fijuknuli u more / s molitvom na staroslovenskom, što asocijacijama i pretpostavkama proganja pesnika koji zbog toga postaje kip o misli o bezmerju. Sopot Kastelovih pesama može se kretati i obratno od snohvatica (Sa bajonetom među zubima /za vratom su kidisali /kanibali kapitalci i kapitalisti /da na smrtnu presudu od papirusa /stavim paraf) do povratka u stvarnost (Kad sam se rasanio /sve je prekrivao nebeski štof /i ništa više nije disalo /sem bajoneta mora /nada mnom“) u pesmi Bajonet. Razlog, doduše, retkih pesama jeste i osećanje ljubavi, kao u pesmi Dlanovi koju pesnik započinje čežnjom i priviđenjem (Prepoznao sam ti glas /u falsetu vjetra / kroz ulice istorije) koja se pretvara u osećanje konačnog gubitka (Ali nigdje ne prepoznah /tvoje dlanove /sa linijama plovidbe/ do luke gdje ukletost nestaje“), što je bila sudbina čekanja mnogih žena bokokotorskih čuvenih moreplovaca, kao i nadanja mornara da će se sa dugih putovanja vratiti kući, ukućanima i ženi koja ga uporno čeka, kojoj život prođe u čekanju i prenošenju sebe (u srmu i vlasi /goblena). Pesnik nije zaboravio ni strah od najezdara i pronosioca smrti svih vrsta, na primer u pesmi Kosci progonitelji, što nemoćnog osamljenika neumitno okreće ka ritualnom i sujevernom: Još pod jezikom čuva šljunak/da ne zamuca od straha/pred najezdom sablasnih kosaca /u ogrtačima sa kukuljicom.

Ali, pesnik Kastel sa dva završna stiha, u pesmi Levijatan, Bog i djevojčica, pojašnjava šta još sve vekovima čini Mediteran, pre svih, to je snaga ljubavi, ljubav ćerke koja… na zadarskoj rivi… očevu lađu iščekuje dok joj preti demon Levijatan (morska neman… kit ili zmaj krvolok, od svetih knjiga dugovječniji – sve joj je bliži): a suze radosnice djevojčurka /razbistriše Mediteran!

Pesnikov prag nadražaja je vrlo nizak kada je u pitanju Mediteran. Na primer u pesmi Sedam kapija u sedmici pesnik, ne samo da uočava različite alke na ulaznim dverima, nego na osnovu nekih od njih tumači i predviđa istorijat i mogući život kuće i ukućana: Šesta svečani ulaz u dvorište / plemićke porodice bez poroda / a sedma sirotica izglodane kože / zaboravlja ime vlasnika i alfabet škripe.

U bescen Mediterana pesnik, sasvim opravdano, otvoreno prihvata i magiju i senzibilitet fado muzike, sa svim njenim učesnicima – muzičari, pevačice, plesačice, kao i svi prisutni u toj maloj i zagušljivoj prostoriji nekog od lisabonskih klubova, koja je u stanju da svakog pojedinca zarobi nečim nadrealnim, čujnim ali neobjašnjivim u tom trenu: Zastani, đevojko, otpij malo/rakije sa ukusom anisa /ili zagrizi arapski koh /koji ti nudim /pa me otključaj iz zamka /violinskim ključem.

Otuda i pesnikov monolog, odnosno dijalog, u pesmi Crnorizac ne zaboravljajući čaroliju fado muzike doživljavane kao potpuno i bez zadrške predavanje pojedinca zvuku, pod uticajem ritma i glasa magijskog dejstva sličnog nekim nadljudskim i nadrealnim moćima i potrebama: Zar nije poezija liturgija, /korzo pod peraškim ostrvima – /a glas pjevačice fada /u lisabonskom klubu – molitva.

Neretko, junak Kastelovih stihova nije oslovljen ali se uočava njegova nadstvarna moć nesvodivog, kao u pesmi Iglene uši: Pripitomio si more…/Iz kompasa istrgao /magnetnu iglu /suvišnu za navigaciju nesvodivim, /opuštena uzda jedara i san./Po ribi posmonoši /poslao je u gnijezdo /na obrušenom tornju /da kćeri za rođendan /(bez broja svjećica) /probiju uši!

U dosluhu sa neimenovanim a naslutivim, glavnim akterom pomenute pesme, jeste i pesma Silueta čijih sedam završnih stihova glasi: „U vijeku krvavih voajera /i braće bubnjara,/mlađeg rata i starijeg cirkusa,/hita kroz lavirinte pustinje /da se sa nasukanom/ siluetom plovila /sjedini.

U pesmama kao što su: Bošča, Malograđani, Violinski ključ mitova (uz njih i pesma primerenog imena Pronalaženja), pesnik prepoznaje gamu poznatih ličnosti svuda oko sebe u Mediteranu, kao što su bosanska kraljica Katarina u liku jedne maloljetne kupačice što suši grudnjak na lišću palme, Lorensa Darela kao ribara žuljevitih dlanova, Evitu Peron a u stvari crkvenjakinju u dvorištu crkve… u Perastu dok je brojala kovanice kraljice Teute, crnogorske heroje sa Kupresa u pogledu modrulja, ali i samog grčkog pesnika Ricosa: Zvonar crkve svetog Stasija /u Dobroti /rekao mi je /da je grčki pjesnik Ricos.

Međutim, posle svih ovih neočekivanih poređenja i pretvaranja, sledi stih-pitanje: Kako da pronađem sebe?, što je, ne tako retko u Kastelovoj poeziji Mediterana, nego i u pesnikovom i našem životu.
Na osnovu iščitavanja knjige Pokloniću ti Ružu vjetrova, pored očigledne sadržajne pesnikove samosvojnosti i pripadnosti na koju su i čitaoci već, navikli i čekaju je uporno i strpljivo, uočavaju se izvesne osobenosti kada je u pitanju pesnikov postupak, koji nije uvek sličan već, gledano kroz vreme, poseduje sklonost blažeg menjanja iz knjige u knjigu, što ne samo da izbegava monotonost (očekivanu kada je monomotivska posvećenost u pitanju), već uvek nosi u sebi i dozu različitosti u otvaranju svojih pesama. A na taj način i u sve većem prodiranju u nove i nove krugove pesničkog sadržaja, kojih u Mediteranu ima u neograničenim oblicima.

Jedna od specifičnosti Kastelovog pevanja ogleda se u tome što su sve pesme ucelinjene sa, obično okončatelnom pesnikovom nakanom koja je utišana i glagoljljiva, što je ilustracija dobrog, pre svega. Na prvo čitanje, poente ne izgledaju posebno pretenciozne, ali su pesničko-značenjski efektne i opravdane, makar i one bile začudne ili ne. Namera pisanja pojedinih pesama tek u njihovoj sumarnosti dobija takve obrise i najavu pesnikovog ispisivanja sebe na stvaralačkom svitku mediteranskog pergamenta. Takav primer, jedan od brojnih, jeste u pesmi Dobrotvor u kojoj se prepoznaju izvesna jednačenja među pesnikovim slikama sa mitološko- bajkovitim značenjima u podlozi pesme: Kada se/u bolonjskoj katedrali /lav raširenih krila skamenio,/vidio je njegovog brata/na kotorskim zidinama /kako budan dočekuje/pobunu mornara“.

Druga osobenost Kastelovih pesama jeste u načinu njihovog pevanja. Naime, sve njegove pesme ispevane su kao prave legende, jer samo tako i dolikuje priči o Mediteranu i iz Mediterana – kroz legende i mitove, kroz magiju i misteriju, kroz fikciju, od kojih i zavisi njihova predstava. Pojam kao pesnikov, i ne samo njegov doživljaj Mediterana, zasniva se na mitovima, fikciji, fantazmama i slikama na granici između stvarnosnih i nestvarnih, na granici između zamislivog i začudnog, a ne na pukim istorijskim faktima kojih ima samo u naznakama. Nema slike Mediterana bez maštovitosti, bez oneobičavanja, bez domišljanja. Samo pomoću takvog ili sličnog postupka može se doživeti, a docnije i predstaviti takav beskraj kakav je Mediteran. Čak i kada je moguće da pojedine pesme začinju istorijski događaji (pesme Sveti Marko u našem brodogradilištu, Fado, Dva hrama) i oni su ispevani u nadrealnom i zaneobičenom diskursu.

Treća je posebnost da pesnik, iako je čitava knjiga Pokloniću ti Ružu vjetrova sadržajno koherentna, uspostavlja dijalog ne samo ovaj postojeći unutar knjige integralno, nego nameće i određene subdijaloge, naročito u okviru pojedinačnih temata. Na primer, na motivu smrti, koja je učestala. U pesmi Kako uzvisiti svjetionik očito je da Mediteran prihvata, tačnije prihvatao je sve, kao što je i smrt. Smrt svjetionika na Farosu koji i dalje trepće… na dnu plavila. Mediteran prihvata i grli – smrt ljudi, brodova, gradova, munja, ogledala, dok u pesmi Do mladosti napušteni brod nije zaplovio, izgubljen i sam… u pijesku plaže, ali je istovremeno i asocijacija na sećanja koja ga mogu odvesti u mladost (Iz klatna srca boje patine/izrastaju hortenzije/da pogledamo u drugost – / mjestašce gdje starenje /sa svecima teče unatraške,/do mladosti!). U knjizi ne egzistira samo taj subdijalog. Ima ih mnogo više, utiskujući se u konačan i uzajamni dijalog svih pesama i njenih aktera.

Evo samo još jednog od tokova razgovora u okviru obilja razgovora tokom čitave knjige. Kada je reč o, već pominjanom, pronalaženju samoga sebe, pesnik govori o uništavanju tragova života njega i njegove porodice u pesmi Brodska sirena u želucu: Zašto su se slova od grafita /skrivena u pukotini samostana /pretvorila u drače –/fusnote naših biografija?

I u pesmi Kako su proticali dani traga za svojim poreklom, za sobom, u strahu da se nisu izgubili: Moj rodoslov produžila je./Kako da je nađem,/gdje proriče /i na kojoj koti je odmorila.

I na kraju impresije pesničke knjige Pokloniću ti Ružu vjetrova utisak je da je Boris Jovanović Kastel, pesnik Mediterana, pored svih atributa Mediterana u sklopu simbola večnosti i beskrajnosti koje je već maštovito i slikovito opevao, ovom prigodom na izuzetan pesnički način, samonaglašavajući ga, ostihotvorio i slobodu i oslobađanje osobito osamljenika kao ključne osobenosti i Mediterana i vetra, koje, do sada, nije bilo moguće razdvojiti.